ono "kao" Carrie

“Sujeta, moj omiljeni greh”, rekao je Al Paćino ovu čuvenu rečenicu u filmu “Đavolov advokat”.

A šta je zapravo sujeta?

Đavolja rabota ili samo još jedna u nizu slabosti toliko običnih, i zapravo toliko ljudskih?

Postoji jedna stara narodna mudrost koja kaže: “Ko se hvali, sam se kvari”…

Da li je to  zaista tako, ili u eri mediokriteta pojedinci ipak žude da istaknu svoju “neprevaziđenu” lepotu, pamet, talenat, stručnost, i  naravno, ”beskrajno dobre ljudske osobine”.

Da se tu ne radi o pojedinačnim slučajevima , govori činjenica  da je sujeta postala gotovo globalni sociološki fenomen. Ona je, čini se svuda oko nas.

Stara koliko je sveta i veka - od mita o lepom i samoljubivom Narcisu,  do savremenog doba i misica foto-šopiranih sličica na Facebook-u.  

Poprimala je samo različite oblike i danas je možete sresti na svim mestima od kancelarije do pijace.

Nekadašnje mesto broj 1. Na "Top listi"  7 smrtnih grehova – GORDOST, očito je tokom vremena evoluirala i postala SUJETA  – neki čudan mutant.  Sublimacija gordosti, samoljublja, i brda kompleksa koje nekada nismo ni svesni da posedujemo.

Sve to čini  da je sujeta danas postala sjajan PR naših iluzija koje gajimo o sebi samima, rado ih predstavljajući u javnosti. Štaviše…to je i konačan cilj.

Neću tu mimoići ni sebe, pa tako možete zaključiti da sam ovo i napisala baš zbog sujete :)

Međutim, ono što mene kopka, jeste da li je sujeta pokretačka ili destruktivna osobina, ili možda pomalo od obe varijante?!

Ako se radi o poslednjoj opciji, pitam se gde se nalazi  granica… ta “ivica” na kojoj lebdimo između ambicije i samouništenja.

Mnogi će se, čitajući ovo , ograditi rečima da nisu uopšte sujetni i da nemaju taj problem, ili pak da su sujetni u granicama normale.

Istina ili laž?

Oni koji malo bolje poznaju ljudsku prirodu, kažu da smo svi sujetni u manjoj ili većoj meri.

Međutim, osnovno pitanje je kako sujetu ispoljavamo…Diskretno ili agresivno?

Poznajem neke izrazito sujetne osobe, i mogu da kažem da čak i ja ovako jezičava  ponekad ostanem bez teksta, zatečena njihovim neverovatnim porivom da o sebi misle samo u superlativu i da nekako, po default-u očekuju da ih i ostatak sveta posmatra kroz tu prizmu. 

Fascinantno ili alarmantno?!

I na kraju, šta nam je činiti? I kako se izlečiti od jedne od iskonskih ljudskih boljki?

Sasvim je sigurna tvrdnja da niko nije savršen, pa zato svi nosimo neke maske koje imaju taj čudesan efekat da nas okolina vidi drugačijim od onog što jesmo - uglavnom boljim, lepšim, pametnijim, uspešnijim. Ipak, problem leži u činjenici da su mnogima njihove maske već srasle za lice, pa u nemogućnosti da ih skinu više i nisu načisto sa sobom ko su i šta su.

Šta je rešenje?

Amputacija sujete iz našeg sistema?! Nemoguća misija. Srbi su generalno narod koji voli da se pokaže, prikaže i dokaže.  Sebe smo najbolje opisali i opevali u desetercu, a o dokazivanju i prikazivanju nemojmo ni da govorimo. Parametri bogatsva i uspeha, inventivnosti i dobrog ukusa, vrcaju nam sa svih strana. Pa pogledajte samo mlađahne Đesiku i Hajdi.

Možda bismo zato trebali da shvatimo da odricanje od sujete ne znači nužno ubijanje našeg uspeha, ambicija i težnji ka boljem. Možda je suština samo u tome da ne činimo neke stvari samo da bismo se dokazivali, već da bi bolje živeli.

Ako bar za trenutak zanemarimo činjenicu da nam je neosporno veoma stalo do nekakvog “fake” imidža  i do toga “šta svet misli o nama”, možda bismo tada i uspeli da dosegnemo poetsku istinu koju je Cane iz Partibrejkersa tako lepo iskazao u stihu “ Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj”.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• “Sujeta, moj omiljeni greh”

• Generalna [1]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom